Kritika deteta: „Što ti nisi osvojio Svetsko prvenstvo?“

Pratili ste Svetsko prvenstvo u fudbalu? Iako možda niste obožavalac, iz uzbudljive zaršnice svakako možemo izvući neke poučne priče. Kritika deteta je ponekad slična kritici igrača, pa hajde da povučemo jednu paralelu i postavimo hipotetičnu situaciju.

Šta mislite da roditelj kaže Mbappe-u: „Da, dao si četiri gola, ali što vi niste pobedili?“ ili „Što nisi dao više golova?“

Možda zvuči komično kada se radi o najboljim fudbalerima sveta, ali te reči često izlaze iz usta balkanskih roditelja. Mnogi odrastaju u sistemu poređenja sa drugima i merenja vrednosti prema postignuću uz brojne kritike. A, kako sve ta kritika može izgledati, do čega dovodi i kako je pravilno koristiti?

Kako sve može izgledati kritika deteta?

Kritika ne mora da bude samo direktna kritika ličnosti ili ponašanja deteta. Ona je često umotana u dobronamerne rečenice i fraze kada roditelji žele da promene dečije ponašanje. Mnogi čak i ne prepoznaju da se radi o kritici.

Kako kritika sve može zvučati?

Kritika ima mnogo lica i može da zvuči različito. Može imati drugačiji ton i značenje, ali kritika je uvek kritika. Pa, evo nekih primera kako sve može da zvuči:

„Pa pogledaj Milicu, ona ima sve petice.“
„Kako ne možeš sam to da uradiš?“
„Zar moram sve ja da ti pokazujem?“
„Ja sam u tvojim godinama radio, učio i družio se. Sve sam stizao i imao sve petice.“
„Ti nikada nisi zadovoljna.“
„Smotan si, sve ti ispada.“
„Samo budale to ne znaju.“
„Po celi dan si na telefonu, ništa drugo ne znaš.“
„Nikad nisam videla tako naporno dete.“
„Srebrna medalja, ha? A nisi mogao osvojiti zlatnu?“

Ne mora se kritika direktno uputiti da bi to bila. Ona se može iskazati kroz poređenje sa drugima, previsoka očekivanja ili nezadovoljstvo.

Šta poručujemo detetu kada ga kritikujemo?

Svaka rečenica ima svoju funkciju pa tako svaka šalje detetu određenu poruku. Mnogi roditelji smatraju kako će kritike i pohvale usmerene na ličnost deteta dovesti do boljeg rezultata. Da razjasnimo, nisu svi roditelji usmereni na dečija postignuća. Čak i kada žele da pomognu detetu da ima više samopouzdanja, roditelji pribegavaju kritikama i pohvalama usmerenim na ličnost.

Svaki roditelj pretpostavlja da će dete razumeti kritiku, prihvatiti je kao takvu i promeniti svoje ponašanje. Ono što se zapravo dešava u stvarnosti jeste da dete čuje šta mu roditelj poručuje, a to onda utiče na formiranje slike o samom sebi i o drugim ljudima. Ukoliko često sluša kritike, ono će formirati sliku o sebi kao nekompetentnoj, nesposobnoj i manje vrednoj osobi.

Dete koje tako formira sliku o sebi, često teško menja mišljenje o sebi. A, takvo mišljenje može dovesti do teškoća u izgradnji socijalnih i partnerskih odnosa kasnije, školskog i akademskog postignuća te anksioznosti i depresije.

Dakle, kritika zapravo dovodi do većeg nivoa treme, nerovze, osećaja nekompetentnosti i nemoći. Zbog svih navedenih osećaja, detetovo ponašanje može da ide u nekoliko smerova:

• Dete misli da ne može ništa uraditi kako treba, pa odustaje i nikada ne pokuša.
• Dete misli da nikada nije dovoljno dobro i da se uvek mora truditi još više kako bi sve bilo savršeno (jedan od fakora koji utiču na razvoj perfekcionizma)
• Dete nastavlja da radi, ali zbog treme i osećaja neadekvatnosti nastavlja da greši (što vodi u začarani krug kritike)

Svako od ovih ponašanja neće dovesti do cilja niti dete niti roditelja. Osim toga, vodiće u nefunkcionalna ponašanja koja se mogu preneti i na druge sfere života. To ne znači da detetu ne treba ukazati na neprihvatljiva i neželjena ponašanja. Kada to radite, bilo bi dobro da ta kritika detetu bude kontruktivna.

Kako kritika deteta da bude konstruktivna?

Kada roditelj upućuje detetu kritiku, trebalo bi da vodi računa o tome kako to radi. Evo kako da kritika bude konstruktivna:

Kritikujte samo ponašanje, nikada ličnost

Kritika usmerena na ličnost kaže: „Ti si neuredan.“ To znači da generalizujemo i da je sve u vezi deteta loše odnosno da je ono loše. Mnogo je bolje kritiku usmeriti na konkretno ponašanje koje želimo da dete promeni. Tada bi kritika zvučala: „Nisi počistio sobu.“

Kritika treba da bude usmerena na konkreno ponašanje/situaciju

Roditelji često generalizuju i kažu: „Nikada ne čistiš sobu.“ Međutim, kako bi bila efikasna, kritka mora biti usmerena na konkretno ponašanje. Zato je bolja opacija: „Jutros pre škole si ostavio razbacane knjige i nisi počistio sobu pre izlaska.“

Kritika mora biti jasna i razumljiva detetu

Roditelj mora biti siguran da je dete razumelo njegovu poruku. Zato je dobro izbegavati sarkazam, ironiju, metafore i slična skrivena značenja kada se upućuje kritika.

Kritika neposredno posle ponašanja je najučinkovitija

Kada roditelj kritikuje dete neposredno posle ponašanja ili što pre, dete će lakše povezati kritiku sa konkretnim ponašanjem. Ovo pravilo posebno važi za mlađu decu, ali je važno za sve uzraste. Kada kritika i kazna slede neposredno po ponašanju, daju najbolje učinke i dovode do promene.

Kako bi roditelji promenili neko dečije ponašanje i usmerili ga na dobar put, ne moraju ga upoređivati sa drugima niti napadati njegovu ličnost. Ličnost se ne može promeniti, ali ponašanje može. I zato je uvek važno setiti se toga priliom kritike ali i pohvale. Radne navike se mogu steći na mnogo drugih načina koji ne uključuju poređenje, kritike i omalovažavanje.

Takođe, dete nije tu da ispunjava roditeljska očekivnja. Pa kritike koje zvuče kao: „Džaba ti četiri gola, što ti nisi osvojio Svetsko prvenstvo?“ nemaju nikakve koristi, zar ne? To je nešto o čemu bi svaki roditelj trebao da razmisli.

Kada stalno kritikujete dete, ono ne prestaje da vas voli. Ono prestaje da voli sebe.